Књижевна историја — часопис за науку о књижевности

Муслиманске теме у српској књижевности: увод у темат

Marija Mandić — 2024-03-28

Тематом „Муслиманске теме у српској књижевности“ желимо да допринесемо истраживању српске књижевности која, уметничком обрадом мотива, жанрова и наратива повезаних с муслиманском културом, сагледава, обликује и (пре)испитује себе. Исто тако, свет муслимана сагледавамо из културолошке перспективе, као својеврсни цивилизацијски круг, који обликују како исламска учења, друштвено-политички процеси и особита поетика, с једне, тако и контакт с немуслиманским културама, с друге стране. Будући да је сусрет с муслиманском културом у Србији посредован првенствено преко Османског царства, то је ова тема нераскидиво повезана с османским наслеђем и односом према њему. У разумевању не само овог односа него и представа о муслиманској култури у немуслиманским, пре свега хришћанским, срединама, кључни допринос је дала постколонијална теорија и појмови попут Саидовог оријентализма ([1979] 1994), затим угнежденог оријентализма Милице Бакић-Хејден (1995) и балканизма Марије Тодорове (1997).

Лирски простори Османског царства

Ljiljana Pešikan Ljuštanović — 2024-04-02

На примеру лирских збирки Вука Стефановића Караџића (СНП I; СНП V; СНПр I) рад испитује на који начин простори Османског царства улазе у обликовање простора усмене лирике, односно колико певач препознаје или не препознаје геополитичку природу простора, именованих и неименованих (у овом случају, конкретно, њихово припадање Османском царству); колико то припадање/неприпадање утиче на обликовање простора и позицију човека у њему; колико простор бива примарно доживљен у светлу архаичних бинарних опозиција: свој – туђи; близак – далек; људски – демонски, али и како се те опште бинарне опозиције конкретизују и историзују у песми, нарочито у граничним зонама Царства и у историјски преломним временима.
Предмет испитивања били су и лични микропростори обележени припадношћу оријенталном начину живота или именима и титулама који имплицитно сведоче о присуству Османског царства и његовом утицају на живот и животне просторе хришћанског живља. Очекивало се да ће овај тип истраживања показати колики је (у конкретној грађи) утицај историјског и културног искуства на обликовање простора у усменој лирици и осветлити везе и контакте муслиманског и немуслиманског света у њиховој сложеној амбиваленцији.

Дискурси о Новој муслиманки у женским часописима у Краљевини СХС/Југославији (1918–1941)

Stanislava Barać — 2024-03-28

Нова држава основана непосредно по окончању Првог светског рата – као резултат како слома две империје у самом рату тако и (пред)ратних југословенских пројеката – Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. Краљевина Југославија), укључила је области које су припадале веома различитим друштвеним, политичким и културним сферама. Поред аустроугарске, италијанско-медитеранске и грчко-византијске сфере, велики део територије био је дуго под владавином Османског царства, а одређени делови државе и даље под непосредним културним утицајем ислама, односно под деловањем шеријатског права. У тренутку кад су женски покрети почели да се (ре)организују, а уреднице новопокренутих феминистичких часописа обнављале расправу о еманципацији жена, положај жена у традиционалном муслиманском миљеу идентификован је као изазов модернизацији и текућој феминистичкој борби. У овом раду се зато усредсређујем на чланке посвећене муслиманским женама, примењујући анализу дискурса, и то посебно анализу минималних идеолошких дискурзивних конструката, које називам идеологемама. Аргументација се заснива на примерима из три утицајна и репрезентативна часописа: Женски покрет (1920–1938), Жена и свет (1925–1941), и Жена данас (1936–1940). Циљ рада је да објасни зашто је портретисање муслиманских жена имало привилеговано место у југословенској феминистичкој и женској штампи, те како су се тумачења разликовала с обзиром на феминистичку идеологију одређеног женског покрета (грађанско-радикална, умерена, лево-феминистичка) и уређивачку политику одговарајућег часописа.

Од сабласти до фантома: полемике о Иви Андрићу у постјугословенском периоду – критичко преиспитивање

Jovan Bukumira — 2024-03-28

Иво Андрић једини је југословенски добитник Нобелове награде за књижевност и писац чије је место у (српском) књижевном канону одавно неупитно. Његово дело отуда представља непрестани повод за распламсавање различитих – не само књижевних, а ни искључиво културалних – сукоба, за критичко и херменеутичко испитивање из разноврсних (теоријских) перспектива. Полемике о Андрићевом животу и раду посебно су се интензивирале након његове смрти, а највише у периоду после распада СФРЈ. Андрићева проза у великој мери тематизује ислам, муслимане и османско наслеђе, а радња његових приповести смештена је углавном у Босни под османском владавином. Управо су тумачења репрезентације муслимана и Османлија у његовим делима, као и оптуживање писца за исламофобију, оријентализам и евроцентризам, била чворишна места поменутих „сукоба интерпретација“. Последњу такву расправу подстакла је књига Зорана Милутиновића Битка за прошлост: Иво Андрић и бошњачки национализам (2018), и сама представљајући одговор на једну струју бошњачке рецепције овог писца. На Милутиновићеву књигу критичким приказима реаговали су најпре Давор Бегановић и Енвер Казаз, а потом и Дамир Шаботић, указујући на одређене методолошке недостатке понуђене аргументације; Милутиновић је на сваки од тих радова реплицирао. У расправу се доцније укључио и Ненад Величковић, сумирајући претходно изнете ставове и тврдећи да, осим бошњачког, постоји и српски националистички дискурс о Андрићу, на шта је Милутиновић одговорио књигом Фантом у библиотеци: постоји ли српски националистички дискурс о Иви Андрићу? (2022). Циљ овог рада је да – уз осврт на релевантну литературу – критички изложи, резимира и установи теоријску кохерентност и утемељеност основних становишта учесника ове полемике, која се углавном водила поводом интерпретације и политичко-идеолошке (зло)употребе Андрићевих дела.

Роман Тврђава Меше Селимовића и оријенталне књижевности

Nadija I. Rebronja — 2024-03-28

Рад се бави интертекстуалним везама између романа Тврђава Меше Селимовића и оријенталних књижевности, као и утицајима оријенталне културе и суфијске филозофије на овај роман. Полазећи од метапоетичких исказа самог Селимовића, који је говорио да је Љетопис Мула Мустафе Башескије (1731–1809) дело које представља темељну грађу за писање романа Тврђава, рад настоји да објасни на који начин ово дело – настало на простору Босне и Херцеговине у оквиру оријентално-исламских књижевности и културе, а написано на турском језику – комуницира с романом Тврђава. Рад затим показује како роман успоставља интертекстуалне везе с Кур’аном, као светом књигом ислама, као и са делима оријенталних песника и филозофа. Коначно, рад указује на специфичан утицај суфијске филозофије, а нарочито хамзевијског реда, чијим историјским и политичким значајем се Тврђава бави у појединим својим аспектима.Једна од кључних идеја суфизма и дервишке поезије је Љубав као апсолут, са чиме комуницира и текст романа, указујући на то да је љубав за ликове једина сигурна тврђава.

Траума у савременој српској књижевности: уводна реч

Marko Avramović — 2024-03-28

Темат „Траума у савременој српској књижевности“ настао је као резултат рада првог радног пакета на пројекту „Српска књижевности 1991–2021: идентитет, траума, сећање“ (SLITaM), број 1634, који финансира Фонд за науку републике Србије у оквиру програма Идентитети. Основна намера читавог пројекта је да се српска књижевност из претходних неколико деценија први пут тимски и системски истражи. Будући да се ради о обимном и веома разноврсном корпусу грађе, који није могуће из свих аспеката сагледати током релативно кратког двогодишњег трајања пројекта, поставили смо себи задатак да овај период истражимо кроз неколико кључних појмова, кроз које се као кроз жижне тачке могу тумачити бројна релевантна остварења савремене српске литературе, али који истовременео призивају веома актуелне методолошке приступе у савременим студијама хуманистике. На почетку је још битно поменути да се у читањима дела наше савремене литературе неће посезати за оним траумама, сећањима и идентитетским промишљањима која су искључиво индивидуална, већ за оним ширим, значајним за читаву заједницу, или барем онима у којима се оно лично и индивидуално додирује и пресеца са колективним.

„Чист од историја?“ Читање трауме у српској поезији деведесетих година

Dunja Dušanić — 2024-03-28

У раду се истражује како је генерација српских модернистичких песника, која је на књижевну сцену ступила педесетих година 20. века, одговорила на кризе и потресе деведесетих година – пре свега, ратове за југословенско наслеђе и НАТО бомбардовање СРЈ 1999. Доводећи позна остварења Стевана Раичковића Миодрага Павловића, Александра Ристовића и Борислава Радовића у везу с поступцима књижевне транспозиције трауматичних доживљаја, преиспитују се темељене претпоставке савремених студија трауме (trauma studies) о односу између трауме, лирске поезије и приповедне прозе.

Залутали живот и одбегла форма у драмама Љубомира Симовића

Bojan Kovačević — 2024-03-28

У чланку се проблем политичког идентитета анализира кроз теоријску призму односа живота и форме. Напетост између два стара брата непријатеља (фр. freres ennemis) прати се паралелно на две бине, на оној позоришној, уметничкој и на оној стварној, света политичког. Какав је однос две позорнице? За одговором се трага кроз тумачење драмског стваралаштва Љубомира Симовића у светлу представе о изградњи самоуправног друштва у Југославији. Анализа се креће стазом коју су за позориште XX века утабали Луиђи Пирандело (Luigi Pirandello) и његови најзначајнији тумачи. Увиди класичних теоретичара политике помажу нам да усмеримо тумачење Симовићевог драмског света ка питању корена и смисла заједничког живљења људи. Истовремено, показујемо како разиграна драмска уметност може вратити теоријско мишљење с јалових апстрактних висина на конкретно историјско тло на којем се питање односа живота и форме увек изнова разрешава говором и убеђивањем, смелошћу и добрим планом или вером у чуда и насиљем.

Како се изговара несаопштиво: траума дјетета у романима Весне Алексић Ја се зовем Јелена Шуман и Сазвежђе виолина

Nedeljka Bjelanović — 2024-03-28

У срцу свих разговора и промишљања о трауми стоји суштинска запитаност о могућности њеног језичког оваплоћења, њене истинске преводивости на комуникацијски ниво, увођења у простор разговора о партикуларним или заједничким искуствима. Проблем саопштивости трауме стоји као двосјекли мач, или Гордијев чвор, једнако у психологији, социологији или књижевности и науци о њој, уколико су ове ствари уопште арбитрарно раздвојиве. Књижевност је, пак, вјероватно је сувишно и истицати, дотични вербализујући метод одувијек на себи својствен начин примјењивала – обликовање трауматичних, персоналних колико и колективних – искустава у литератури стоји као један од главних темеља на којима умјетност ријечи почива. Оцртани херменеутички проблеми добијају, пак, и једну нову димензију када је о књижевности за дјецу ријеч. У једном специфичном пресјеку са проблематиком трауме у књижевности у цјелини назире се посебно мјесто веома важног поља истраживања, како за науку о књижевности тако и много шире, за социологију, педагогију, антропологију, студије културе – а то је питање како књижевност за дјецу обликује и третира трауму. Овај рад поставиће та питања у вези са романима савремене српске ауторке књижевности за најмлађе, Весне Алексић.

О класификацији и вредновању издања нове српске књижевности

Aleksandar Pejčić — 2024-03-28

У раду се разматрају питања класификације и вредновања издања на основу српске текстолошке и приређивачке праксе. У првом делу наводе се дефиниције и типологије издања, с ослоном на уџбеник Основи текстологије Душана Иванића, као и на радове славистичких текстолога. Највећа пажња поклоњена је критичким/научним издањима као стожерним од којих треба да полазе издања нижег типа (научно-популарна, популарна и школска). Већи део рада посвећен је практичним питањима везаним за методологију приређивања књижевних дела српских писаца, али се не занемарују ни монографска издања. Рад нема амбицију да упоређује српску текстолошку праксу с иностраном, али се одређене паралеле не могу заобићи. Завршни део рада бави се вредновањем издања у српској науци и указује се на недопустиве ставове у њиховим оценама.

Италијански сарадници Mеђународне Ревије за балканске студије

Ana Živković — 2024-03-28

Тема овог рада је допринос италијанских истраживача периодичној публикацији Балканског института, Међунарoдној ревији балканских студија (Revue internationale des etudes balkaniques), која је излазила у периоду од 1934. до 1938. године. Циљ овог истраживања је да се, с једне стране, дефинишу интересне сфере италијанских истраживача у оквиру балканологије као науке, а с друге, да се на примеру једне групе радова покаже мултидисциплинарни приступ овог пројекта. Почетна тачка истраживања био је Архив Југославије у Београду, у чијем је фонду 101, фасцикли 6, сачувана преписка коју је Институт водио са својим сарадницима широм Европе. Затим су сакупљени и анализирани сви чланци италијанских аутора у свим издањима Ревије (сачуваним и доступним у читаоници Народне библиотеке Србије у Београду). Уз помоћ мемоара Ратка Парежанина о оснивању и раду Института и директног приступа изворима у Архиву и Библиотеци, састављен је преглед доприноса Италијана овом историјски значајном пројекту за подручје Балкана.

Идентитет и добро у Јежевој кућици Бранка Ћопића (интерпретативни и методички оквир)

Lola Stojanović — 2024-03-28

Поема Јежева кућица један је од првих омиљених књижевних текстова у бившој Југославији. У Београду и Загребу је објављена 1949. године, да би већ 1960. године у Хрватској била уврштена у лектиру. На судбину овог Ћопићевог текста, његов облик и место у лектирама утицаће деведесетих година и политичка судбина Југославије. Циљ овог рада јесте да покаже хоризонт књижевних вредности које Ћопићеву поему измештају из оквира идеолошких замки рецепције и захваљујући којима су Јежурка Јежић и Ћопићеви незаборавни стихови преживели земљу у којој је славна поема за децу написана. Први део рада базираће се на тумачењу идентитетског обликовања јунака, посебно из угла савремене теорије идентитета Чарлса Тејлора. Други део рада посвећен је сагледавању методичке апаратуре у читанкама за први разред основне школе. Циљ другог дела рада је расветљавање питања у којој мери настава српског језика и књижевности помаже да етичке и вредносне координате главног јунака, света у којем је и опредељења која излаже оценимо и, евентуално, усвојимо у раном периоду школског образовања с обзиром на облике рецепције својствене узрасту и педагошкој пракси.

„Под водом вришти. Под водом лај”. Конструкција родног идентитета у Хасанагиници – од драме Љубомира Симовића до представе новосадског позоришта

Vladimir Papić — 2024-03-28

Рад представља компаративну анализу драме Хасанагиница (1973) Љубомира Симовића и њене сценске адаптације у извођењу ансамбла Новосадског позоришта (драматуршкиња Ведрана Божиновић, редитељ Андраш Урбан), овенчане Стеријином наградом за најбољу представу 2019. године. Тумачи се конструкција родног идентитета мушких и женских ликова, заснована на народној балади, чија се полазишта у драми и представи уметнички надграђују. Модернизацијом уметничког поступка и коришћењем драмских изражајних средстава, Хасанагиничина судбина се с индивидуалног плана преноси на општи, представљајући универзалну људску судбину у савременим патријархалним и капиталистичким репресивним друштвима. Истиче се комплексан однос између фигура мушкарца-ратника и неименоване жене-мајке, које су подједнако потлачене због политичких, верских, националних и других интереса. Представа Новосадског позоришта приказује жену која се буни и пати, у њеним различитим хипостазама – од мајке и супруге до глумице. Хасанагиничина трагична смрт изазива својеврсну катарзу, док, с друге стране, Хасанагина судбина одсликава masculine stress изазван немогућношћу испуњења захтева породице и заједнице. Драма Љ. Симовића и њена позоришна адаптација приказују растрзану и унесрећену породицу, чија је трагедија заснована на законима које је нужно следити, али и мењати, кад престану да испуњавају сопствену функцију.

Полемичка тензија између сродности и супротности

Slađana Jaćimović — 2024-03-28

Студија Весне Тријић отвара стари и познати проблем односа књижевности и политике, а отвара и причу о једном времену кад су се полемике и спорови на плану књижевне уметности неупитно самеравали идеолошким опсегом и својом полемичком енергијом обележавали јавни живот нашег друштва. Ауторка ове књиге о прожимању сфера уметничког и идеолошког проговара бирајући занимљиву перспективу тумачења – улазећи проницљивом анализом у литерарне и животне судбине два писца која су битно означила токове и ломове у српској послератној књижевности. Полазећи од сродности дошло се до супротности, како то често и у животу бива. Јер оно што је у почетку, крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века, чинило блиским појаве Бранимира Шћепановића и Данила Киша у српској литератури раздвојило се и постранило у разнородним аспектима њиховог деловања, књижевног и људског ангажмана, као и одјека њихових дела у широј друштвеној и ужој културној јавности. И поред извесне и несумњиве поетичке сродности, окренутости западноевропским интелектуалним трендовима и освајања завидног статуса не само на српском/југословенском него и у европском простору, Шћепановић и Киш били су битно различити и као писци и као људи, као што им је и различита књижевна судбина, а клатно односа између ова два писца кретало се у свега неколико година од пријатељства до непријатељства, од подржавања до оштрог оспоравања.

Историја и проблеми превођења за децу

Zorana Opačić — 2024-03-28

Шта знамо – прецизније, шта подразумевамо под појмом класика светске књижевности за децу? У којој мери су књиге из наше читалачке свести сагласне с оригиналним текстом – или (у којој мери) од њега удаљене? Чија је уредничка воља одабирала дела која ће се преводити и дела која неће (начин на који ће бити преведени је засебно питање)? Тиме су обликоване представе генерација младих читалаца о светској књижевности. У којој мери би представе о томе шта чини корпус књижевности за децу биле другачије да су уредници издавачких кућа или часописа начинили сасвим другачије изборе данас не можемо знати, али важно је рећи да су оне биле условљене идеолошким, педагошким, културолошким или, напросто, субјективним представама о томе шта је пожељно да деца у овој средини читају а шта није. Треба имати у виду да је присуство или одсуство одређеног типа прозе или одређених типова јунака, па и видова мотивације нужно имало утицаја и на развој националне књижевности. На размишљање о овим и многим другим питањима покреће нас студија Тијане Тропин у којој се истражују два основна питања: историја преводилаштва књига за децу и типови интервенција на оригиналним текстовима.

Делилов књижевни Contraband

Nemanja Mitrović — 2024-03-28

У протеклих неколико година НФЛ плејбукс (playbooks) постају све комплексније и садрже све већи број комбинација и кретања: рецимо, чувени The Greatest Show on Turf плејбук шампионских Ремса (St. Louis Rams) чинило је више од 3.000 комбинација. Сваки члан тима мора да научи плејбук, а квотербек (quarterback) је онај који у хадлу (huddle) позива одређену комбинацију и, према томе, мора да држи читав плејбук у глави. Сваки плејбук написан је сопственим језиком који може бити заснован на Вест-коуст нападу (West-Coast offense), Кориел систему (Coryell System) или Ерхард-Перкинс систему (Erkhardt-Perkins System). Како изгледа језик плејбука? Пре снепа (snap), квотербек може позвати одређену акцију на следећи начин: ”Scatter-2 Bunch Right-Zip-Fire 2 Texas Right-F-Fiat X-Q!” Бити члан одређеног тима значи научити и говорити језиком тог тима. Важна предност претходно цитиране реченице јесте њена прецизност: она садржи јасне инструкције за оне који је разумеју. Њена мана је време које је потребно да се она изговори.

Најстарији од свих снова, на словенски начин

Bojan Jović — 2024-03-28

1. Антологија Бесмртност. Словенске варијације (Unsterblichkeit. Slawische Variationen), коју је уредила др Татјана Пецер, сарадница Института за славистику у Грацу и професорка за словенске књижевности и културологију, садржи избор на немачки језик преведених текстова из словенског културног круга на тему различитих видова проблема бесмртности. На безмало 500 страница, антологија обухвата 35 прилога аутора разноврсних профила - књижевника, филозофа, научника, публициста итд, подељених у три основна поглавља. Прво, „Антиномија смрти“ садржи осам текстова; средње, „Технике бесмртности“ – 19 текстова (разложених у четири подцелине: „Анабиоза“, четири прилога; „Преображаји“, пет; „Енергије“, пет; „Информација“, пет); и последње, „Имортологија“, 8 радова.

Милош Црњански у XXI вијеку

Tanja Kojić — 2024-03-28

Зборник радова Мит, традиција и симбол у поезији Милоша Црњанског је двадесети осми колективни подухват у едицији Поетичка истраживања, настао као плод сарадње научног одјељења Поетика модерне и савремене српске књижевности Института за књижевност и уметност из Београда и манифестације Дучићеве вечери поезије из Требиња. Резултат је научнe конференције одржане 6. и 7. априла 2022. године, подстакнуте идејом да се стваралачки опус Милоша Црњанског сагледа из новог угла, као и да се преиспитају већ постојећа мјерила и вриједности Црњансковог пјесничког дјела.

Међународни научни скуп фолклориста у Тршићу

No Author Specified — 2024-03-28

Рецензенти Књижевне историје за 2023. годину (бр. 179–181)

No Author Specified — 2024-03-28

Издања Института за књижевност и уметност у 2023. години

No Author Specified — 2024-03-28