Књижевна историја — часопис за науку о књижевности

Сто педесет година од рођења Борисава Станковића

2026-09-09T19:00:28+00:00

Обележавање сто педесет година од рођења Борисава Станковића представља прилику за ново сагледавање једног од најзначајнијих опуса српске књижевности. Иако је Станковићево дело већ више од једног века предмет интензивне критичке и научне рецепције, његова књижевност показује изузетну способност да изнова отвара различита истраживачка питања и подстиче нова читања. Управо због тога свака јубиларна година представља истовремено и подстицај да се, поред добро познатих интерпретативних путева, пажња усмери и ка оним аспектима његовог стваралаштва који су ређе били у средишту научног интересовања. [...]

Станковићева рецепција у немачкој тридесетих година: између егзотизације и идеолошке интрументализације

2026-09-09T19:00:28+00:00

Рад анализира рецепцију дела Борисава Станковића у Немачкој тридесетих година XX века, с посебним освртом на идео- лошке оквире који су је обликовали. Полазећи од немачког издања романа Нечиста крв (1935) показује се да је његово дело често тумачено у кључу „народњачке“ (völkisch) идеологије, кроз категорије егзотизације и неопримитивизма. Указује се на континуитет оваквих интерпретација од Првог светског рата до културне политике националсоцијализма, као и на њихову амбивалентност. Истовремено, рад показује да Станковићева поетика, усмерена на емоционалну и универзалну димензију људског искуства, одолева редукцији на национално-типолошки модел, што доводи у питање идеолошка читања његовог дела.

Дјело Борисава Станковића у издањима сабраних и изабраних дјела и едицијама српске књижевности

2026-09-09T19:00:27+00:00

У студији је указано на присутност Борисава Станковића (1876–1927) и његовог књижевног дјела у издањима сабраних и изабраних дјела, као и кључним едицијама српске књижевности. Издвојена су значајнија издања: Сабрана дела Борисава Станковића (1928–1932), Сабрана дела Борисава Станковића (1956–1957), Сабрана дела Борисава Станковића (1970, 1980, 1983, 1985, 1987, 1991). Размотрене су репрезентативне едиције: Српска књижевност у сто књига (прво издање 1958–1966; друго издање 1969–1972), Српска књижевност – роман (1982), Српска књижевност – драма (1987), као и Антологијска едиција „Десет векова српске књижевности“ (2012). У оквиру ових издања уочава се висок степен текстолошке обраде и присуство репрезентативних уводних студија, које потврђују значај и домете Станковићевог опуса у српској књижевности краја ХIХ и прве трећине ХХ вијека.

Ташана Боре Станковића на сцени Народног позоришта

2026-09-09T19:00:27+00:00

У првом делу рада разматрају се основне поетичке, драматуршке и жанровске одлике драме Ташана Борисава Боре Станковића, као и хришћански подтекст радње (искупљење греха посредством жртвовања за другог, за умоболног Парапуту). У другом и најопширнијем делу рада, из театролошке и књижевноисторијске перспективе тумачи се рецепција позоришне критике обе поставке Ташане у Народном позоришту, у Београду (1927. и 1972). Критика није запазила важне драматуршке одлике драме, њено усмерење ка модернијој форми (драматургија стања) и значењске слојеве радње (богопознање, радост у служењу, трансформација лика). Скреће се пажња на то да прва поставка није донела интегрални текст, тј. да није изведен завршни, пети чин, што је у битној мери усмерило рецепцију критике, а потом утицало на касније историчаре позоришта. Друга поставка укључила је и пети чин драме, чиме се заокружује значење радње, али интегрално изведени текст није у већој мери изменио естетске судове критике. У раду се указује и на Станковићев допринос развоју модерног драмског писма.

Поетички хоризонти поезије Борисава Станковића

2026-09-09T19:00:26+00:00

Рад се бави поетичким и тематским особеностима поезије Борисава Станковића, настале претежно у гимназијском периоду, а полазећи од претпоставке да овај корпус превазилази оквир младалачких литерарних покушаја и представља важан траг његовог књижевног и поетичког самообликовања. Анализа показује да се у овим текстовима већ уобличава круг осећајних и поетичких структура које ће у каснијој прози и драми добити сложенију психолошку и уметничку артикулацију.

Мистер Естли као фигура рационалне дистанце у роману Коцкар Ф. М. Достојевског

2026-09-09T19:00:26+00:00

У раду се полази од хипотезе да лик мистера Естлија у роману Коцкар Фјодора Михајловича Достојевског функционише као фигура рационалне дистанце с изразитом епистемолошком предношћу у односу на јунака-приповедача Алексеја Ивановича. Смисаони вишак текста не припада приповедачкој инстанци, већ споредном лику, што представља поетички сигнал особене организације наративног знања у овом делу Достојевског. Методолошки оквир рада заснива се на наратолошкој анализи односа знања и незнања, уз ослањање на Бахтинову теорију полифоније и критички дијалог са релевантним интерпретацијама романа. Посебна пажња посвећена је анализи Естлијевог рационалног, секуларног и имплицитно протестантског етоса, који се супротставља афективној, фрагментарној и самозаваравајућој перспективи јунака-приповедача. Показује се да Естлијево знање обухвата прошлост, садашњост и будућност романескних догађаја, те да он заузима стабилно епистемолошко место у свету романа, које читаоцу омогућава увид у логику јунакове егзистенцијалне пропасти. Циљ рада је да покаже како ова привилегована позиција не нарушава полифонију Коцкара, већ је поетички омогућава, уводећи фигуру дистанце као нужан услов грађења смисла дела.

Фатаморгана у Паризу: Шарл Бодлер и митопоетски простор римских песника

2026-09-09T19:00:26+00:00

У раду се анализира утицај римске поезије на лирику Шарла Бодлера, посебно у песми Сплин 2 која се у научној литератури најчешће упоређује са Хорацијевом одом 3.30. Аутор текста настоји да ову песму посматра у ширем контексту поетских утицаја у грчкој и римској лирици, у контексту античке књижевне критике и ликовних уметности у доба антике и у новом веку. Лирски идентитет у Сплину 2 постепено се изграђује у метафори сложеној од низа хомеосемичних слика смрти и разградње. Ове слике евоцирају однос смрти, пролазности и вечности у различитим уметничким кодовима, док је њихов међусобни однос условљен хијерархијом коју је Бодлер установио у есеју Сликар модерног живота. Евокација кључних митопоетских и историјских локуса у Катуловим, Вергилијевим, Хорацијевим и Овидијевим песмама, митолошка контаминација и алузије на учење о узвишеном стилу у расправи Псеудо Лонгина, доприносе изједначавању идентитета и спајању митопоетског, историјског и „личног“ хронотопа у Сплину 2 и у Цвећу зла.

Између идеје и природе: подражавање код Дидроа и Платона

2026-09-09T19:00:25+00:00

Питање подражавања (mīmēsis), представљања (repræsentatio) и(ли) опонашања (imitatio) у процесу стварања уметничког дела заокупирало је посебну пажњу философа уметности још од античке епохе. Код Платона (Πλάτων), где влада онтолошка условљеност дуалног универзума, поезија као миметичка уметност има ограничени статус и зависи од нестворене и непроменљиве чисте Идеје, те је, као део чулног света, који је подређен идејном, само „сенка сенке”. Дени Дидро (Diderot) у 18. веку расправља о томе да ли је уметник само пуки имитатор, или он ствара оригинално дело према унутрашњем моделу и тако надилази саму природу. У зависности од поимања подражавањa поменути философи нам нуде различите одговоре о дометима и суштаству уметности, као створене аутономне фикције, и природе, као једног од узора у стварању. Mеђутим постоје и естетичке паралеле, што ће се у овом раду утврдити упоредном анализом овог појма у њиховим списима.

Театар (без) интелигенције

2026-09-09T19:00:25+00:00

У првом делу текста се, у основним цртама, представља теорија дијалога Дејвида Бома и предлажу могућности њене позоришне примене. Инспирисан открићима из квантне механике, чувени физичар објашњава дијалог као струју значења која тече између учесника, док уобичајено схваћену вербалну конверзацију види само као ограничен оквир, чак супротност правом дијалогу. Позоришне импликације ове теорије сматрамо подстицајним не само у истраживањима театарске комуникације као активног информационог поља, већ и у областима попут позоришне историографије. Нарочите погодности видимо у реконструкцији почетних фаза у развоју појава, где се најлакше уочавају разлике у нивоима извођача, публике и драмског теста, такође схваћених као учесника у шире схваћеном дијалогу. Као пример нудимо опус Јоакима Вујића с почетка 19. века, и његове теме, као и ограничен домет њиховог пласирања. Разлоге овог неуспеха тражимо пре свега у Вујићевим настојањима да механички примени један средњоевропски, просветитељски позоришни модел, чије теме публика није сматрала блиским. На другој страни, Вујићево комплексно театарско искуство, понекад и на нивоу лошег укуса, откриће нам неочекиване потенцијале на другој страни, у приказима људске глупости као основама једне комуникације чију сложеност тек данас успевамо да уочимо.

Мотив Изидиног вела у доба идеализма

2026-09-09T19:00:24+00:00

У раду ће бити скициран историјат употребе топоса Изидине копрене у различитим фазама Гетеовог доба. Овај топос, изворно антички, развија се у просветитељству и на том фону најпре је коришћен у теоријским регистрима, у Кантовој Критици моћи суђења, као и у Шилеровим списима Послање Мојсијево и првом тексту О узвишеном, да би га потом Шилер етаблирао као поетски симбол у балади Слика под велом у Саису. Својом класичном баладом Шилер реагује на штурмундранговску преромантичну уметност и осећање света, а преосмишљавањем шилеровског симбола тајне под велом Новалис и Фридрих Шлегел реагују на културу вајмарске класике и Шилеров етички идеализам, заснивајући тиме романтичну духовност. Штурмундранговском култу безмерности и субјективне слободе, који, са своје стране, настаје као одговор на ограничења рационалне просвећености, Шилер намеће објективне корелативе, самеравајући слободу хумане индивидуе према објективности универзалног закона. Шилеровско ограничавање права људског хтења – Изидина тајна је забрањена – јенски романтичари разбијају изискујући од човека да себе потврди трансцендирањем самих мера – људско биће је дужно да афирмише своју слободу и открије надљудску тајну под копреном. Чин посезања за тајном под Изидиним велом, који Шилер мотивише као хибрис, а романтичари сагледавају као чин религијског откривења – илустративан је за промене идејних и уметничких парадигми у периоду европске повести од зреле просвећености, преко вајмарске класике, до романтичног идеализма.

Есејистичко-компаративна критика Светозара Кољевића

2026-09-09T19:00:24+00:00

У раду се анализира критичко-есејистички опус Светозара Кољевића у циљу његовог позиционирања унутар типологије српске књижевне критике и ситуирања у ширем контексту историје српске књижевнокритичке мисли. Полазећи од запажања Предрага Палавестре о „посебном углу“ Кољевићеве компаратистике, ауторка настоји да покаже да та посебност не произлази у првом реду из тематског корпуса или проблемских упоришта Кољевићевог дела, већ из специфичне синтезе компаративног метода и снажно индивидуализованог есејистичког израза као стваралачке димензије критичког дискурса. Из нареченог споја настаје тип критичког рукописа који се у раду именује као есејистичко -компаративна критика. Ауторка такође покушава да покаже како се унутар овог типа критичког мишљења издвајају две основне подваријанте: херменеутичко-поетолошка и научно-компаратистичка, које се разликују по степену научне систематичности и начину употребе компаративне перспективе.

Između mora i unutarnje tišine: egzistencijalna refleksija u lirici Caterine Felici

2026-09-09T19:00:24+00:00

Rad se bavi analizom lirskog opusa Caterine Felici, pjesnikinje zadarskih korijena koja svoje stvaralaštvo razvija u kontekstu poslijeratnog egzila, s posebnim naglaskom na egzistencijalnu dimenziju njezine poezije. Polazeći od imanentne analize odabranih pjesničkih zbirki, rad istražuje te- meljne motive i strukturalna obilježja lirike ove pjesnikinje, među kojima se izdvajaju melankolija, unutarnja napetost, kontradikcija i refleksivnost subjekta. Posebna se pozornost posvećuje ulozi prirode – osobito mora – kao simboličkog i emotivnog prostora u kojem se artikulira odnos između subjekta i stvarnosti. Analiza pokazuje kako se u poeziji Caterine Felici razvija suptilan, ali postojan dijalog između vanjskog svijeta i unutarnjeg iskustva, pri čemu se stvarnost ne prikazuje kao stabilna kategorija, već kao dinamično i često kontradiktorno polje percepcije. U tom se kontekstu ističe asketski, reducirani jezični izraz koji omogućuje visoku razinu semantičke koncentracije i simboličke višeznačnosti. Egzistencijalna refleksija u njezinoj lirici ne proizlazi isključivo iz iskustva egzila, nego se oblikuje kao univerzalna meditacija o ljudskoj osamljenosti, prolaznosti i nemogućnosti konačne spoznaje. Rad poetiku ove autorice smješta u širi kontekst suvremene talijanske lirike, ukazujući na njezinu specifičnost u spoju formalne discipliniranosti i tematske otvorenosti te na njezin doprinos književnosti koja nadilazi autobiografske impulse egzila i ostvaruje se na razini općeljudskog iskustva.

Uno scrittore popolare. Ivo Andrić e la narativa di consumo

2026-09-09T19:00:23+00:00

Questo articolo analizza uno dei testi relativi alla produzione non-narrativa di Ivo Andrić, ovvero il breve articolo O petparačkoj literaturi (Sulla letteratura da cinque soldi), uscito nel 1953. L’articolo, riconducibile al periodo in cui Andrić sostenne il regime socialista jugoslavo, affronta la questione della letteratura di consumo sviluppatasi in Jugoslavia soprattutto dopo lo scisma con l’Urss e il conseguente avvicinamento al blocco occidentale e ai suoi modelli culturali. Nel testo Andrić condannava lo scarso valore artistico tradizionalmente attribuito a questo tipo di letteratura, mantenendosi vicino alle posizioni della cultura ufficiale; egli però rivendicava allo stesso tempo il diritto dei lettori all’intrattenimento. Da ciò si svilupperà una riflessione sull’ ”esigenza del racconto” nella produzione narrativa di Andrić, e sulla rappresentazione della sua figura nella cultura di massa jugoslava; in tale ottica si analizzerà brevemente il racconto Il debito (Dug) di Danilo Kiš, che immagina gli ultimi istanti di vita dello scrittore.

Пут ка мору – Андрићеви лиминални простори између Балкана и Јадранског мора

2026-09-09T19:00:23+00:00

У раду се настоји указати на лиминалне просторе у Андрићевим дјелима. Ријеч је о топосима/хронотопима који функционишу између просторних и вриједносних крајности песимистички устројеног Андрићевог свијета балканске унутрашњости, доминантног у његовој прози, с једне стране, и неспутаних и материјализмом историјског прогреса ослобођених морских пејзажа, које сусрећемо у једном другом дијелу Пишчевог опуса. Рад ће се усмјерити на истраживање идејног контекста који ови међупростори формирају у Андрићевом свијету, те на давање одговора на питање колико та значењска компонента варира у односу на жанровске типове исказа кроз који се остварује.

Поетичка функција постмодернистичких мотива књиге и библиотеке у роману Ситничарница „Код срећне руке“ Горана Петровића

2026-09-09T19:00:22+00:00

У овом раду разматра се улога доминантних постмодернистичких мотива у роману Ситничарница „Код срећне руке“ Горана Петровића, мотива књиге и библиотеке, удаљавање од семантичке основе мотива у познатим постмодернистичким делима, преобликовање мотива у складу са стваралачком замисли аутора, и поетичка функција мотива у организацији приповедања. Мотив књиге упућује на бескрајну, бесконачну књигу, „отворено дело“, одређује структуру приповедања и поетички кључ романа, импликује настајање новог романа, полазна је основа развијања поетике читања, уводи различите нивое текста, покреће питања стварања и стварности као поетичка питања, у историјској равни представљања апострофира идеолошку функцију, укључујући ширу слику друштвене стварности, али и антагонизам из- међу приче и историје. Преплиће се са мотивом библиотеке, који представља симболички хронотоп живота једног од ликова романа, гђе Димитријевић, рајски врт, простор среће, бескрајан простор књижев- ности, и бесконачну књигу, али и друштвено омеђен простор борбе са непријатељима стварања и уметности.

Заборављени Вуков критичар Константин Н. Алексић

2026-09-09T19:00:22+00:00

Насупрот позитивних осврта на Вука Караџића и његово дело, шездесетих година 19. века јављају се критике његове језичке реформе у руској периодици. Међу критичарима се истиче славенофил Константин Алексић, који замера Вуку одвајање српског језика од словенске матице. Критику на ставове Алексића и других сличних у руској периодици написао је Панта Срећковић. Овај рад је остао у рукопису, и објавио га је Владимир Бован.

Нео у земљи чуда: Луис Керол, Матрикс и проблем језика

2026-09-09T19:00:22+00:00

У овом раду полази се од отвореног интертекстуалног позивања на дела Луиса Керола које се може наћи у серијалу филмова Матрикс. После прелиминарних опаски о наративним и структуралним сличностима између ових дела, прелази се на начин на који она третирају проблем језика. Наиме, језик се у њима представља као поље које је у стању да концептуално детерминише слику света и према томе усмерава и људско размишљање, а сходно томе и практично поступање. И код Керола и у Матриксу питање слободе блиско је повезано са свешћу о моћи језика и с њима повезаног утицаја формалне логике и управљања наративом. Слобода се поставља као слобода од устаљеног размишљања и већ фиксираних концепата. С друге стране, постизање слободе не поставља се у контексту напуштања језика, те ни концептуалног мишљења, већ управо у овладавању њима. Алиса у Земљи чуда мора да савлада језик и постане „господар значења речи“, док Нео у Матриксу мора да овлада бинарним кодом којим се служи вештачка интелигенција. То је једини начин да се избегне да језик, односно, рачунарски код управља човеком и његовом судбином. Са стране система, долази до непредвидљивости; са стране човека, јавља се слобода.

Партизанска поезија Бранка Ћопића у простору сцене, музике, радија, телевизије и филма

2026-09-09T19:00:21+00:00

У чланку је дат избор података о присутности поезије Бранка Ћопића из 1940-их која је тематски окренута данима МОБ-а и партизанској борби у уметничком медијском и културном простору Југославије од Другог светског рата до почетка 1980-их. Скицирање одјека тог сегмента Ћопићевог песништва у музици, позоришту/ "живој" сцени, али и на радију, телевизији, филму и у грамофонској продукцији, а тако и скицирање различитих пракси преношења, интерпретација, транспозиција, драматизација, адаптација, екранизација, инсценијација и извођења, тежи да буде подсетник на разуђеност некадашње трансмедијалне рецепције низа наслова - "Омладинка Мара", "Пјесма мртвих пролетера", "Везиља слободе", "Гроб у житу", "Херојева мајка", "На Петровачкој цести", "Разговор с четом", "Ој, соколе", "Марија на Пркосима", "Са десет ноката", "Порука сивом господину", "Патролџије" и других - који су, осим понеког изузетка, у каснијем времену и другачијој идеолошкој клими и перцепцији вредног, изгубили такав вид атрактивности.

Песник као инструмент Божјег стварања

2026-09-09T19:00:21+00:00

Ухватити одлетелу птицу

2026-09-09T19:00:20+00:00

Водич кроз тромплејски свет књижевности

2026-09-09T19:00:20+00:00

Опет то, али друкчије: од утврђених истина до аналитичких провокација и натраг

2026-09-09T19:00:20+00:00

Кабинет куриозитета као топос, књига као космос

2026-09-09T19:00:19+00:00

Десанка Максимовић између културног памћења и модерног читања традиције

2026-09-09T19:00:19+00:00

Вук Караџић као историјски и књижевни јунак

2026-09-09T19:00:18+00:00

Поновно читање Бране Цветковића: уметник између канона и маргине

2026-09-09T19:00:18+00:00

Спасавање од заборава

2026-09-09T19:00:17+00:00

Деконструкција граница поезије за децу и младе

2026-09-09T19:00:17+00:00

Тумачење у пољу испод астрономије

2026-09-09T19:00:17+00:00